Na­kon se­dam go­di­na pa­u­ze Ha­ri Va­re­ša­no­vić – Ha­ri Ma­ta Ha­ri vra­ća se na mu­zič­ku sce­nu no­vim al­bu­mom „Ći­lim” ko­ji je iz­dao u sa­rad­nji sa Mu­zič­kom pro­duk­ci­jom BHRT-a.
- Ve­li­ka mi je čast da se na­kon svih ovih go­di­na vra­ćam u svo­ju ba­zič­nu ku­ću. Me­ni je ova ku­ća, grad i mo­ja ze­mlja uvi­jek bi­la ve­li­ka i sa­mo ov­dje se osje­ćam ko­mot­no – re­kao je Ha­ri Ma­ta Ha­ri na­kon zva­nič­nog pot­pi­si­va­nja ugo­vo­ra sa BHRT-om.
Na al­bu­mu je 11 no­vih pje­sa­ma, na ko­ji­ma je ra­di­lo vi­še auto­ra, i čak 40 lju­di, u pro­te­kle tri go­di­ne.
Pu­bli­ka je na no­vi al­bum če­ka­la pu­nih se­dam go­di­na. Za­što to­li­ko du­go?
-Ima­li smo uspje­šan pro­šli al­bum „Sre­ća”, du­et sa Ni­nom Ba­drić, pa Azru, pa Gi­ta­ro, tre­ba­lo je sni­mi­ti i spo­to­ve, uz to ići na tur­ne­ju, odr­ža­ti i ve­li­ke kon­cer­te na Ko­še­vu, u Be­o­gra­du, Za­gre­bu, bi­li smo u Pod­go­ri­ci, Lju­blja­ni, Ame­ri­ci, Austra­li­ji, bio sam i u „Zvje­zdi­ca­ma”. Mo­gao bih ja če­šće pra­vi­ti al­bu­me i pje­sme, ali po­sle 15 al­bu­ma bo­lje da su re­đi, a da su bo­lji. Uvi­jek se ne­što de­si i iz­me­đu al­bu­ma, ta­ko da smo ima­li i dva sin­gla, „Da ti ko čo­vjek opro­stim” i „Sta­ra lju­bav”.
S ob­zi­rom na ve­li­ki broj al­bu­ma, pje­sa­ma, hi­to­va, po­mi­sli­te li ne­kad šta no­vo pu­bli­ci da po­nu­di­te, a da već ni­ste?
- Imam ga­le­ri­ju li­je­pih pje­sa­ma i to­ga ne fa­li. „Osta­vi su­ze za kraj”, „Ja­vi se”, „Kad do­đe ok­to­bar”, „17 ti je go­di­na”, „Pr­sten i zlat­ni la­nac”, „Baš ti li­je­po sto­je su­ze”, „Lej­la”... Kad imaš pu­no hra­ne u ku­ći, on­da ti se ne mi­li ići na pi­ja­cu i ku­po­va­ti. To vam je kao kad se šmin­ka že­na, ako se umje­sto pet mi­nu­ta šmin­ka 15, ona mi­sli da je ljep­ša, a u stva­ri je li­je­pa i bez šmin­ke. Ta­ko i ja, li­je­po pje­vam i bez no­vih pje­sa­ma, imam pu­no sta­rih hi­to­va. Če­sto se na­ša­lim pa ka­žem, bo­lje sta­re do­bre, ne­go no­ve lo­še. Ipak, uvi­jek se tru­dim ne­ku ino­va­ci­ju da na­pra­vim, da ne­što pro­mi­je­nim u zvu­ku, stal­no iz­mi­šljam to­plu vo­du.
Jed­na od pje­sa­ma no­si na­ziv „Stro­mo­dan tip”. Ko­li­ko su da­nas u mo­di ta­kvi ti­po­vi?
- No­vo vri­je­me je za­bo­ra­vi­lo ro­man­ti­ku, te džen­tlmen­ske sta­re na­stu­pe pre­ma že­na­ma ka­da ni­su bi­le bit­ne ma­te­ri­jal­ne i vi­zu­el­ne vri­jed­no­sti. U mo­je do­ba si tre­bao iz­re­ci­to­va­ti tri sti­ha da bi šar­mi­rao dje­voj­ku, da­nas bez do­brih ma­te­ri­jal­nih re­sur­sa ni­si za­ni­mljiv. Pje­sma „Stro­mo­dan tip” je upra­vo po­sve­će­na pa­ra­le­li iz­me­đu dva vre­me­na.
Za pr­vih par mje­se­ci iz­dvo­ji­le su se pje­sme „Ći­lim”, „Sta­ro­mo­dan tip” i „Ne­ma lju­ba­vi”. Ko­ja pje­sma je vaš fa­vo­rit?
- Mi­slim da na al­bu­mu ima i bo­ljih pje­sa­ma, moj fa­vo­rit je pje­sma„ Za­vo­ljeh te lu­do”, pa po­slu­šaj­te.
Ko­li­ko se mu­zi­ka pro­mi­je­ni­la u od­no­su na va­še po­eč­tke, mo­že­te li tu da na­pra­vi­te pa­ra­le­lu?
- Ne­kad se vi­še du­še da­va­lo. Dru­gi su nas mo­ti­vi ve­za­li. Da­nas je mu­zi­ka do­ži­vje­la gro­znu stvar, po­sta­la je stolj­njak na ko­ji se sta­vlja­ju dru­ge stva­ri, po­sta­la je za­ba­va. Ne­kad smo ima­li ne­ko­ga ko­me će­mo po­sve­ti­ti pje­smu, da­nas kao da pje­sma ni­je ne­što što po­sve­ću­ješ ne­ko­me ko­ga vo­liš. Po­sto­ja­la je umjet­nost, Šek­spir, Je­se­njin, Da Vin­či, svi su oni stva­ra­li zbog lju­ba­vi, ali da­nas, lju­bav se svo­di sa­mo na za­ba­vu.
Ka­ko va­še pje­sme zra­če lju­ba­vlju i ro­man­ti­kom je li vam se de­ša­va­lo na kon­cer­ti­ma da mo­mak za­pro­si dje­voj­ku?
- Je­ste, u Osi­je­ku pri­je pet go­di­na , kao i jed­nom u Sme­de­re­vu.
Zo­vu li vas ne­kad pri­ja­te­lji da bi za­di­vi­li svo­je ljep­še po­lo­vi­ne?
- I to se de­ša­va­lo, ali či­ni mi se da se dje­voj­ke vi­še fa­sci­ni­ra­ju mno­me, ne­go mom­kom.
Go­di­ne vam ne mo­gu ni­šta, ko­li­ko pa­žnje po­sve­ću­je­te svom iz­gle­du?
- Iskre­no, ni­ko­li­ko. Mi­slim da iz­gle­dam baš kao što tre­ba da iz­gle­da čo­vjek sa 56 go­di­na. Ge­ne­ti­ka je u pi­ta­nju.
U 2016.su nas na­pu­sti­le ve­li­ke mu­zič­ke zvi­je­zde Bo­u­vi, Ko­en, Prins, Džordž Majkl. Je­ste li bi­li po­seb­no ve­za­ni mu­zi­kom za ne­kog od njih?
- Sva­ka od tih lič­no­sti me ve­že ne­čim. Ipak, smrt je sa­stav­ni dio ži­vo­ta, žao mi je nji­ho­vih ve­li­či­na i dje­la i ono­ga što su još mo­gli na­pra­vi­ti. Ali, Bo­že moj, sve je to ži­vot. Ja sam iz­gu­bio oca, a on je bio naj­ve­ća zvi­je­zda mog ži­vo­ta.
Oče­ku­je vas tur­ne­ja, pro­mo­vi­sa­nje al­bu­ma. Već ste za­ka­za­li kon­cer­te u Be­o­gra­du i No­vom Sa­du?
- Ta­ko je. Se­ri­ja kon­ce­ra­ta u Be­o­gra­du, a na­stu­pa­mo i u No­vom Sa­du ko­ji ja­ko vo­lim jer je ro­man­ti­čan. Je­dva če­kam dru­že­nja sa pu­bli­kom.
M.R.


Ži­vot sam na­u­čio u Cr­noj Go­ri

Pro­šle go­di­ne za naj­lu­đu noć bi­li ste u Pod­go­ri­ci, ove go­di­ne u Bu­dvi, sa ko­le­gi­ni­com Je­le­nom To­ma­še­vić, sa ko­jom na no­vom al­bu­mu ima­te i du­et, stva­ra se uti­sak da vo­li­te Cr­nu Go­ru?
- Sva mo­ja ka­ri­je­ra ve­za­na je za Cr­nu Go­ru. Po­čeo sam 1985.go­di­ne, u Ul­ci­nju, na te­ra­si jed­nog ho­te­la, on­da su usli­je­di­li Be­či­ći, Slo­ven­ska pla­ža... U Bu­dvi i Be­či­ći­ma sam se za­lju­blji­vao, po­sta­jao mu­škar­čić, ostva­ri­vao dje­čač­ke sno­ve, ko­ji su se pre­to­či­li u pje­sme i jed­nog ozbilj­nog mu­škar­ca ko­ji je ka­sni­je po­stao zvi­je­zda. Ipak, ako ni­ste čo­vjek, ne mo­že­te bi­ti ni zvi­je­zda, ako ni­ste mu­ška­rac, ne mo­že­te bi­ti ni otac. Mo­raš pri­je sve­ga na­u­či­ti ži­vot, a ja sam ži­vot na­u­čio u Cr­noj Go­ri.